Reumatolog koji piše o Alchajmerovoj bolesti nije slučajnost. Hronične reumatske bolesti i zdravlje mozga su povezani tešnje nego što se na prvi pogled može učiniti. Počnimo od osnova – šta je Alchajmerova bolest i kako je razlikovati od obične zaboravnosti usled starenja, a zatim ćemo razjasniti kakve veze reumatologija ima sa tim.

Šta je Alchajmerova bolest

Alchajmerova bolest nije sinonim za reč „demencija“, iako se u svakodnevnom govoru ovi pojmovi često mešaju. Demencija je opšti naziv za opadanje kognitivnih funkcija (pamćenja, razmišljanja, sposobnosti za obavljanje svakodnevnih aktivnosti) izazvano različitim uzrocima. Alchajmerova bolest je najčešći od njih, i na nju otpada 60-70% slučajeva demencije, ali daleko od toga da je jedini. Postoji, na primer, vaskularna demencija (posledica problema sa snabdevanjem mozga krvlju – nakon moždanog udara ili usled dugotrajne hipertenzije), demencija sa Levijevim telima, frontotemporalna demencija – svaka ima svoj mehanizam razvoja, svoju brzinu napredovanja i različite pristupe lečenju pacijenata. Važno je da ih ne razlikuje samo lekar: od tačne dijagnoze zavisi i prognoza, kao i to koje mere će zaista pomoći da se proces uspori.

Kako prepoznati simptome

Kako shvatiti da nije reč samo o umoru ili godinama? Lekari se oslanjaju na nekoliko ključnih znakova: primetno pogoršanje pamćenja koje ometa svakodnevni život (ne „zaboravio sam gde su mi ključevi“, već „zaboravio sam zašto sam izašao iz kuće“); poteškoće sa uobičajenim zadacima – onima koji su se ranije obavljali sa lakoćom; problemi sa orijentacijom u vremenu i prostoru; promene u govoru, raspoloženju ili ponašanju koje primećuje okolina. Posebno značajan signal je kada sama osoba prestane da primećuje problem, a uzbunu podignu njeni najbliži. Pojedinačna epizoda zaboravnosti nije razlog za paniku, ali ako se takvi znakovi ponavljaju i pojačavaju mesecima – to je razlog da se obratite neurologu.

Normalno stanje ili patologija

Ovde je važno ne upasti u drugu krajnost – brinuti se zbog svake zaboravnosti. Sa godinama, brzina obrade informacija se zaista kod svih pomalo usporava, i to je normalno: malo duže se prisećamo imena poznanika, malo je teže zadržati u glavi više stvari istovremeno. Razlika je u tome što pri uobičajenom starenju čovek, zaboravivši reč, najčešće je se seti malo kasnije ili sam primeti i kompenzuje poteškoću; sa uobičajenim poslovima se snalazi, makar i sporije. Upozoravajući znak nije pojedinačna zaboravnost, već sistemski, rastući pad kognitivnih sposobnosti koji primećuju i sama osoba i njena okolina, i koji počinje da utiče na njenu samostalnost u svakodnevnom životu.

Genetski faktor

Da li Alchajmerova bolest ima genetski uzrok – to je pitanje koje se često postavlja na pregledima. Odgovor nije tako jednostavan kao „da“ ili „ne“.

Postoje retke mutacije – u genima APP, PSEN1 i PSEN2, koje gotovo sigurno dovode do bolesti. One izazivaju ranu, porodičnu formu AB, obično pre 65. godine, sreću se retko, u manje od 1% svih slučajeva, ali se takođe mogu ispitivati.

Mnogo češće se ne radi o jednom „krivom“ genu, već o skupu faktora, od kojih svaki pomalo povećava verovatnoću od oboljevanja, ali je ne određuje nedvosmisleno. Najpoznatiji od njih je gen APOE, tačnije jedna od njegovih varijanti (ε4). Sam po sebi ovaj gen nije odgovoran za amiloid, već za transport masti i holesterola u mozgu – pre svega za ishranu i obnavljanje ćelijskih membrana nervnih ćelija. Međutim, kod varijante ε4 taj proces se odvija drugačije, a jedan od rezultata je manje efikasno uklanjanje beta-amiloida i njegovo pojačano nakupljanje – to se smatra jednim od ključnih faktora u patogenezi bolesti.

Zanimljivo je da ista varijanta gena utiče i na krvne sudove mozga – povećavajući rizik ne samo od AB, već i od vaskularne demencije, o kojoj smo govorili na početku članka. Pri tome, prema savremenim podacima, kod nosilaca ε4 varijante, amiloidni i vaskularni put oštećenja mozga, po svemu sudeći, ne postoje odvojeno, već deluju zajedno, pojačavajući jedan drugog – to je još jedan primer toga da podela na „vrste demencije“ u stvarnosti nije tako jasna kao u udžbenicima. Ipak, APOE nije jedina bitna tačka: postoje geni odgovorni za imuni odgovor i rad ćelija „čistača“ mozga (mikroglije), tu su i geni povezani sa radom sinapsi i transportom materija unutar ćelija. Dakle, predispozicija nastaje iz više nezavisnih, ali ukrštenih puteva – metabolizma masti, imune zaštite, i rada nervnih ćelija.

Ali važno je razumeti: sama po sebi „loša“ varijanta gena nije ni dijagnoza ni presuda, već samo jedan od faktora, koji zajedno sa načinom života i opštim zdravstvenim stanjem, određuju da li će se bolest zaista i razviti. U faktore rizika koji se mogu modifikovati, odnosno na koje se može uticati, spadaju krvni pritisak i nivo šećera u krvi, kvalitetan san, redovna fizička aktivnost i prestanak pušenja – prema dostupnim podacima, sve ovo je povezano sa nižim rizikom od razvoja bolesti, nezavisno od genetike. Važno je naglasiti da je ovde reč i o medicinskim i o opštim merama: hipertenzija i dijabetes se ne smeju samo apstraktno „kontrolisati“, već se moraju stručno lečiti kod lekara, a ne oslanjati se samo na promenu navika. Zato čak ni prisustvo gena koji nosi rizik nije razlog da se odustane, već naprotiv, razlog da se obratite lekaru i otkrijete šta sve u ovom trenutku možete promeniti, a što zavisi od vas.

Kakve veze ima reumatologija sa tim

Geni su samo deo šire slike i sami po sebi retko odlučuju o svemu. Istraživanja pokazuju da hronična upala – a upravo ona leži u osnovi mnogih zapaljenskih reumatskih bolesti – stvara konstantno opterećenje za imuni sistem, pa i u mozgu. Kod ljudi sa genetskom predispozicijom (na primer, sa varijantom gena APOE ε4), upravo usled takve dugotrajne upale rizik od razvoja Alchajmerove bolesti raste primetnije i brže nego kod onih čiji imuni sistem ne trpi takvo stalno opterećenje. A kod pacijenata sa reumatskim bolestima je posebno uočeno: što je veća aktivnost upale kod same bolesti, to se primetnije odražava na kognitivne funkcije.

Zbog toga kvalitetna kontrola upale kod reumatskih bolesti nije važna samo za zglobove, već, po svemu sudeći, i za dugoročno zdravlje mozga. Ako se vi ili neko od vaših bližnjih suočava sa dugotrajnom reumatskom bolešću, redovno praćenje kod reumatologa nije briga samo o zglobovima.